Kad govorimo o vlažnosti, govorimo o količini vodene pare u atmosferi. Vodena para je gasovito stanje vode, u većini slučajeva nevidljiva ljudskom oku. Predstavlja jedan od mnoštva gasova koji se nalaze u vazduhu.
Sunđer do pola pun
Zamislite atmosferu kao sunđer koji može da primi određenu količinu vode, recimo da to bude čaša vode. Ako nema vode u sunđeru, relativna vlažnost će biti jednaka 0. Ispunimo li sunđer sa pola čaše vode, pola od onoga što je spreman da primi, relativna vlažnost će se popeti na 50%.
Zamislite sada porast temperature kao povećanje sunđera. Imamo sunđer koji je do pola zasićen vodom i sadrži 50% vlažnosti. Sada povećajte veličinu sunđera bez povećanja količine vode. Relativna vlažnost opada, zato što je veći sunđer sposoban da primi više vlage, dok količina vode u njemu ostaje ista.
Ako ispunimo sunđer sa više vode nego što može da primi, može doći do kapanja vode, ali kapanje neće najaviti uvek kišu. Relativna vlažnost izmerena na zemlji, gde se nalazi naš sunđer, ne reflektuje nivo vlage kilometrima iznad na nebu. Do kiše dolazi tek kada vazduh ne može izdržati kapljice koje su formirale oblak. Oblaci se mogu formirati i na zemlji ali je to onda magla. Temperatura i atmosferski pritisak se menjaju kako se podižemo u nebo, vazduh postaje hladniji i ređi, tako da vlažnost od 100 % ne označava uvek kišu ali označava rosu.
Sadržaj vodene pare u vazduhu se menja, ali se ipak može izraziti na nekoliko načina. Najvažniji su:
- Apsolutna vlažnost – težina vodene pare u gramima koju sadrži 1m3 vazduha. Sadržaj vodene pare u vazduhu izražava se u mm živinog stuba, što se naziva pritisak ili napon vodene pare. On se više primenjuje jer je određivanje apsolutne vlažnosti vazduha u gr/m3 veoma složeno.
- Relativna vlažnost predstavlja odnos između apsolutne vlažnosti vazduha u određenom trenutku i one maksimalne moguće vlažnosti koju bi on imao na datoj temperaturi pa da bude zasićen. Relativna vlažnost se izražava u procentima. Razlika, odnosno nedostatak vodene pare do potpune zasićenosti vazduha, u odnosu na relativnu vlažnost, naziva se deficit zasićenosti.
Šta je rosna tačka ?
Za vazduh koji pri određenoj temperaturi sadrži najveću moguću količinu vodene pare kaže se da je zasićen vodenom parom. Ako bi se takav vazduh još zagrejao, povećala bi se njegova sposobnost primanja vodene pare i ako se tako zasićeni vazduh rashladi, on postaje prezasićen vodenom parom, te zato dolazi do pojave kondenzacije – vraćanja vodene pare u tečno stanje. Temperatura vazduha pri kojoj dolazi do prelaza vodene pare, koju vazduh sadrži, u njeno tečno stanje naziva se temperatura rosne tačke ili kraće – rosna tačka.
Ako imamo rosnu tačku koja iznosi 20 stepeni to znači da spoljna temperatura mora pasti na 20 stepeni °C, da bi se rosa ili voda formirala. Ako je temperatura 20 °C i rosna tačka 20, onda je relativna vlažnost 100%. Rosna tačka je dobar indikator da li se osećamo ugodno ili neugodno, ali o tome nećemo čuti ništa na vremenskoj prognozi jer oni kalkulišu unutar realnog osećaja temperature sa drugim faktorima, kao što su vetar, pokrivenost oblacima i ugao sunca.
Saudijska Arabija ima najvišu izmerenu rosnu tačku
Vlažnost nastaje isparavanjem vode iz reka, jezera i okeana. Topla voda isparava mnogo brže – zbog toga ćemo najvlažnije regione pronaći pored toplih voda, kao što su Crveno more ili Persijski zaliv. Najviša temperatura rosne tačke ikada izmerena iznosila je 95, izmerena je u Julu 2003 u gradu Dhahran u Saudijskoj Arabiji.
Gradovi ponekad imaju čudan miris
Naučnici su 2008 potvrdili ono što stanovnici mnogih gradova odavno znaju – ljudi bolje detektuju mirise u vlažnom okruženju. Kada je toplo i visoka vlažnost u vazduhu se nalazi mnogo molekula vode koji vezuju i prenose deliće mirisa do našeg nosa. Neugodni mirisi se osećaju i zimi, ali hladni zimski vazduh određuje koliko daleko miris putuje.
Vlažnost daje ton jeziku
Naše glasne žice sastoje se od sluznica koje se protežu duž našeg govornog aparata, grkljena. One vibriraju, kontrolišući vazduh iz pluća koji struji dok pričamo ili pevamo. Nivo vlage u vazduhu utiče na elastičnost naših glasnica. Pevači vam mogu reći da je najteže izneti melodiju u suvom okruženju.
Pevači decenijama znaju da je veća verovatnoća da će biti na nivou i bolje zvučati u vlažnim okruženjima. Najnovija istraživanja pokazuju da je govor jedno od mnogih ljudskih ponašanja prilagođenih životnoj sredini. Nakon što su istraživači pregledali više od 3700 jezika, otkrili su da se tonski jezici, poput kineskog i vijetnamskog, retko razvijaju u suvim klimama.
Nekad davno ljudi su merili vlažnost sa pramenom kose
1783, Horace Benedict de Sauissure napravio je prvi higrometar, uređaj koji je merio vlažnost, i napravio ga je sa pramenom kose. Da bi razumeli kako je radio, morate znati par stvari o kosi. Naša kosa ima više slojeva. Unutrašnji sloj je ispunjen proteinima (kreatin) koji se vezuju jedan za drugi, dajući našoj kosi bujan izgled. Ovi proteini se vezuju formiranjem čvrstih disulfidnih veza ili slabijih vodoničnih veza. Vodoničnim vezama možemo zahvaliti jer se naša kosa suši prirodnim putem. Molekuli vode (H2O) u koje je natopljena kosa deluju kao most koji povezuje molekule kreatina. Ove vodonične veze daju vašoj kosi oblik dok je ponovo ne navlažite, omogućavajući time formiranje novih vodoničnih veza.
Pri visokoj vlažnosti, molekuli vode u vazduhu pronaći će način da isprave pramen kose. Kako se vodonične veze povezuju sa kreatinskim proteinima, kosa počinje da se skuplja i savija. Nakostrešenost se dešava kada se kosa skupi i probije oblik – pod mikroskopom izgleda kao zmajeva kresta.
Saussure je pričvrstio jedan kraj kose, čija je dužina iznosila oko 20 cm, na šraf. Drugi kraj je vezao remenicom za jedan teg. Saussure je na osnovu kretanja tega mogao da izračuna kolika je vlažnost u vazduhu.
Vežbanje i velika vlažnost vazduha ne idu zajedno – ne preterujte s tim
Čak se i profesionalni sportisti moraju prilagoditi promenama vlažnosti. Što je veća rosna tačka, teže se hladnimo nakon vežbanja. Ako se ne možemo pravilno ohladiti telo može dostići fatalne temperature. Kada vežbamo u vrućim temperaturama, naša tela se znoje da bi se ohladila. Na suvom vazduhu znoj brzo isparava ali u vlazi ne, a telo se znoji u nastojanju da se ohladi. Svo to znojenje dehidrira naše telo i dovodi ga do pregrevanja.
Za čoveka je najpogodnija vlažnost 40 % – 60 %
Zimi je apsolutna vlaznost mala, jer je i temperatura niska, ali je relativna vlaznost velika. Leti je obrnuto, apsolutna vlažnost je velika ,a relativna mala. Pri velikoj relativnoj vlažnosti, voda sporije isparava a pri maloj brže. U prostorijama male relativne vlažnosti suše se industrijski proizvodi, a u prostorijama velike relativne vlažnosti oni se održavaju u vlažnom stanju. Za čoveka je najugodnija vlažnost 40 % – 60 % . Vazduh se smatra suvim ako je relativna vlažnost izmedju 30% – 50%, a vlažnim se smatra izmedju 70% – 90% .
Najugodniji nivo vlažnosti varira od prostora do prostora, kao i od ličnih preferencija. Nivoi vlažnosti na osnovu spoljašnjih temperatura pokazaće vam kog nivoa relativne vlažnosti da se pridržavate da bi se osećali komforno.
- Spoljašnja temperatura preko 30˚C, unutrašnji nivo vlažnosti ne bi trebao preći 50%
- Spoljašnja temperatura preko 20˚C, unutrašnji nivo vlažnosti ne bi trebao preći 40%
- Spoljašnja temperatura između 10˚C i 20˚C, unutrašnji nivo vlažnosti ne bi trebao preći 35%
- Spoljašnja temperatura između 0˚C i 10˚C, unutrašnji nivo vlažnosti ne bi trebao preći 30%
- Spoljašnja temperatura između -10˚C i 0˚C, unutrašnji nivo vlažnosti ne bi trebao preći 25%
- Spoljašnja temperatura između -20˚C i -10˚C, unutrašnji nivo vlažnosti ne bi trebao preći 20%
- Spoljašnja temperatura -20˚C ili niža, unutrašnji nivo vlažnosti ne bi trebao preći 15%
Vlažnost je za insekte
Različiti nivoi vlažnosti karakterišu sva staništa na našoj planeti. Životinjske vrste su se razvile da mogu živeti čak i u najekstremnijim klimama. Posebno su impresivne male, hladnokrvne životinje, poput insekata koji mogu opstati, kako u hladnim tako i u pustinjskim predelima. Ova prilagodljivost delom je obezbeđena sofisticiranim senzorskim sistemima koji im omogućavaju da brzo otkriju različite nivoe vlažnosti.
Kada je u pitanju vlažnost vazduha, naučnici odavno znaju da insekti poseduju namenske senzore koji detektuju promene vodene pare u vazduhu. Ovo “šesto čulo” koje detektuje vlažnost nema paralelu kod kopnenih sisara ali jako dobro služi mikroorganizmima i malim životinjama jer tako pronalaze vodu i izbegavaju isušivanje. Na primer, komarci vrlo jednostavno pronađu ribnjak u koji će odlagati jaja.
Vlažnost vazduha kao deo procesa velikog kruženja vode
Kondenzovana vodena para pretvara se najzad u padavine, koje se izlučuju na tlo. Jedan deo padavina ponovo ispari, drugi ponire u zemlju, a treći se skuplja u vodotocima i vraća u more. Na taj način obavlja se u prirodi proces velikog kruženja vode. U njemu učestvuje godišnje 505.000 km3 vode što odgovara sloju od 1002 mm padavina. Međutim, kako se u atmosferi nalazi samo 12,900 km3 vode ili 0,001 procenat od totalne količine vode na zemlji koja iznosi oko 1,385,000,000 km3, potrebno je da ona u toku godine izvrši 41 kruženje, odnosno svakih 9 dana po jedan krug: more-atmosfera-kopno-more.