Postoje događaji u prošlosti koji se ne mogu do kraja objasniti, niti se za njih može naći konkretan uzrok. Upravo to mnogima od nas daje za povod da takve događaje vezujemo za postojanje tajnih organizacija. Činjenica je da postoje tajne organizacije koje su imali veliki udeo u menjanju toka naše i svetske istorije, a jedna od njih je i tajno društvo Crna ruka – kasnije javno organizovano udruženje Ujedinjenje ili Smrt.
NASTANAK TAJNOG DRUŠTVA
Crna ruka je osnovana avgusta meseca 1901 godine. Na čelu odreda je bio kapetan Dragutin Dimitrijević Apis. Istaknuti članovi Crne ruke su bili : Radomir Aranđelović i Milan Petrović, kao i poručnici Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović.
Osnovni cilj tajnog društva je bio da se ukloni dinastija Obrenović sa trona Srbije i da postavi dinastija Karađorđević.
U vreme dinastije Obrenović dolazilo je do kriznih situacija koje su dalje slabile položaj Srbije i nije se naziralo rešenje. Osvrnućemo se samo na neke od problema koji su tada vladali.
Ustav Srbije se menjao tri puta, a vlada je padala 12 puta, izvršena četiri državna udara, što jasno ukazuje na to da je kralj Aleksandar Obrenović činio sve da pojača svoj uticaj u državi. Sve u želji da stvari drži pod svojom kontrolom, uvodi u Srbiju autokratski režim.
Država zapada u sve veće dugove, odnosi sa Austrougarskom postaju zategnuti, a pri tome carska Rusija ne pokazuje volju da se obrenovićevskoj Srbiji približi. Takođe mogla se naslutiti i kriza odnosa sa Bugarskom.
Okidač totalnog nezadovoljstva je bila kraljeva veridba sa Dragom Mašin udovicom, žene koja je bila 12 godina starija od njega, a pri tome ne samo da nije imala plemićko poreklo, već je na kraljevskom dvoru bila izvor raznih spletki. Dovoljno se samo setiti objave vesti o lažnoj trudnoći. Ženidbom sa Dragom Mašin, mnogo zemlje u okruženju su zategle odnose sa našom državom.
Takođe oba kraljičina brata Nikodija i Nikola Lunjević, su svojim neodgovornim i bahatim ponašanjem, najviše revoltirali mlade oficire. Sve gore navedene situacije su uticale na to da se grupa oficira okupi oko Apisa i da krenu u borbu protiv dinastije Obrenović.
DELOVANJE CRNE RUKE
Svoje delovanje udurženje Crna ruka je pokazivala podrškom opoziciji, pre svega Radikalnoj stranci, organizujući razne mitinge, pružanjem logostike i obezbeđenja.
Ostao je zabeležen i neuspeo pokušaj atentata na kralja Aleksandra Obrenovića. Poznat pod nazivom Ivanjdanski atentat koji se desio 1899 godine, baš na Ivanjdan . Neuspeli atentator je bio Đuro Knežević, rodom iz Risovca kod Bihaća. Bez postojanja čvrstih dokaza za nalogodavce su optuženi visoki zvaničnici radiklane stranke, koji kasnije i bivaju uhapšeni.
Ono što je prethodilo prevratu dinastije Obrenović su demonstracije u mesecu martu, kada je poginulo petoro ljudi u sukobu sa policijom, što samo učvršćuje nameru zaverenika da ubiju kralja Aleksandra Obrenovića. Prema prvim saznanjima demonstracije su poveli studenti i đaci predvođeni Dimitrijem Tucovićem i Ljubom Jovanovićem. Po policijskim procenama bilo je oko pet hiljada demostranata i kada su se uputili na dvor kralja Aleksandra, policija je krenula da puca. Ono što je posebno interesantno, jeste da su i članovi Crne ruke bili na demonstracijama. Njihov istaknuti član Vojislav Tankosić kansije poznat kao vrhovni komandir elitne sprske jedinice četnici, pomogao je organizatorima demonstracija da se prebace u Zemun.
Nakon neuspelih martovskih demonstracija, Majskim prevratom 1903 godine, na krajnje brutalan način bivaju ubijeni u spavaćoj sobi Draga Mašin i kralj Aleksandar Obrenović. Akcijom je lično rukovodio Apis.
Sledeći logičan korak je bio dovođenje Petra Karađorđevića na tron Srbije, što biva i učinjeno.
Na taj način organizacija Crna ruka ispunjava svoj osnovni cilj, zbog kog je nastala. Jedino se postavlja pitanje da li je ispunjenjem svog cilja ova tajna organizacija prestala da postoji. Ono što je sigurno, jeste da su se članovi Crne ruke povukli u ilegalu i čekali neki novi trenutak za svoje dejstvo.
OSNIVANJE UDRUŽENJA „Ujedinjenje ili smrt”
Upravo je aneksija Bosne i Hercegovine 1908 godine u Austrougarskoj, bila povod da se članovi Crne ruke ponovo aktiviraju. Shodno tome, tri godine kasnije nastaje organizacija „Ujedinjenje ili smrt“.
Prema podacima iz vikipedije, glavne tačke Ustava i Pravilnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ odnosno C. R. bile su:
Čl. 1. U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji.
Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug.
Čl. 3. Organizacija nosi naziv „Ujedinjenje ili smrt“.
Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj.
Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna centralna uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo da raspolaže životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije.
Vrhovna centralna uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću.
Prvi članovi i potpisnici Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj A. Popović, Velimir Vemić, Ljubomir S. Jovanović, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović Pčinjski, Milan Vasić, Milan Gr. Milovanović.
Ono što posebno izdvaja organizaciju je ste poštovanje načela tajnosti. U nameri da se očuva što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se po rednom broju, a ne po imenima. Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, komunikacija među njima vrši se isključivo preko određenih ličnosti, i samo Vrhovna centralna uprava zna, ko su sve članovi organizacije.
Bez obzira što ne poznaju celu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji. Članovi moraju slepo i bez pogovora izvršavati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije.
RAST MOĆI TAJNOG DRUŠTVA
Sve ovo gore navedeno nam ukazuje da je tajno društvo Crna ruka iz godine u godinu imalo sve veći uticaj i značaj u funkcionisanju države.
Uticaj je toliko rastao da se širio na zemlje u susedstvu. Tako da udruženje „Ujedinjenje ili smrt“, svoje delovanje konkretizuje pružanjem logističke podrške udruženju Mlada Bosna, naročito po pitanju organizovanja atentata na prestolonaslednika Ferdinanda.
Delovanjem preko elitne srpske vojne jedinice – četnici u oslobođanju južne Srbije ( Raška oblast, Kosovo i Metohija, Makedonija) daje značajan doprinos u balkanskim ratovima.
Sa druge strane, ovakav rast moći, samo je kod regenta Aleksandra Karađorđevića budio osećaj zabrinutosti za svoj položaj. Crna ruka je za njega bila opasnost, pa je sa posebnom pažnjom pratio korake koje preduzima udruženje Crna ruka. U nameri da se pojača pozicija regenta Aleksandra Karađorđevića, osnovana organizacija Bela ruka koja bi bila protivteža tajnom društvu Crne ruke.
KRAJ EPOHE TAJNOG DRUŠTVA
U decembru 1916 godine Apis i svi viđeniji članovi Crne ruke bivaju uhapšeni i optuženi da su pripremali atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Apis je bio optužen da je održavao tajne sastanke sa austrougarskim diplomatom Sajsom Inkartom, koji ga je uveravao da će Austrougarska momentalno zaključiti primirje sa Kraljevinom Srbijom pod uslovom da se “Crna ruka” prethodno obračuna sa regentom Aleksandrom. Ovo je bio čin veleizdaje i u Solunskom procesu koji se odigrao 1917 godine, izvršeno suđenje Apisu i ostalim članovima Crne ruke.
Solunski proces je praktično značio kraj jedne tajne organizacije koja je pretila da bude jača i od same države. Ostalo je otvoreno pitanje da li je bio u pitanju montiran proces ili su postajali opravdani i dokazani zapisi koji bi potvrdili optužbe koje su izrečene Apisu i njegovoj družini.
